U Lidijinu ideju malo ko je verovao, sve dok se nisu upalila svetla mjuzikla

Kada je devet polaznika izašlo na scenu, a svetla za kabaretsku predstavu u jednom beogradskom kafiću se upalila ispred pedesetak ljubitelja mjuzikla, Lidijinoj sreći nije bilo kraja. Jer, o tome da otvori školu mjuzikla dugo je maštala. Porodica i ljudi iz njene okoline nisu mnogo verovali u ovu ideju, više su joj govorili da se okrene „nekom sigurnom poslu“, a ne školi za glumu, ples i pevanje, o kojoj je ona sanjala.

Međutim, kako vera u sebe i dobra preduzetnička ideja uvek pobede, tako je i moja sagovornica Lidija Vuletić (27) iz Beograda znala da je na pravom putu. Trebalo je vremena da se „kockice slože“ i da škola mjuzikla „Eudven“ zaživi, a sve je počelo 2015. godine. Danas kod nje da pokažu svoj talenat i iskažu se na sceni dolaze i deca i odrasli, na više lokacija u Beogradu, a škola je tražena i u drugim gradovima Srbije.

- Završila sam muzičku školu „Kosta Manojlović“, odsek klavir, i pošto mi je san bio da se bavim pevanjem, upisala sam i solo pevanje u „Stankoviću“. U jednom trenutku shvatila sam da ne mogu sve da postignem, jer sam studirala na Fakultetu organizacionih nauka, pa sam prešla na privatne časove. Upisala sam se u privatnu školu mjuzikla, gde nam je časove pevanja držala Nataša Tasić Knežević, a časove plesa profesorka Milica Cerović - seća se Lidija svojih početaka.

Usledila je premijera predstave „Svini Tod“ u kojoj je glumila dečaka, ali time nije bila potpuno zadovoljna. Radila je i kao marketing menadžerka u jednoj maloj operskoj kuću i pisala projekte, sve dok nije rešila da samostalno spoji ples, muziku i glumu i otvori „Eudven“.

- U to vreme sam imala 23 godine i dugo sam razmišljala o tome čime želim da se bavim. Pritisak od strane roditelja, fizičara po profesiji, na temu „šta ćeš, kako ćeš“ bio je veliki, a ja sam u jednom trenutku iz šale rekla da ću da okupim ljubitelje mjuzikla, da će oni da dolaze kod mene kući, da ćemo zajedno da pravimo kućne mjuzikle i da ćemo jednog dana napraviti nešto veliko – rekla je Lidija za Priče sa dušom.

Proboj u medije, a i kontakt sa prvim polaznicima stižu nakon konkursa za mlade preduzetnike na koji se prijavljuje. Na prvom času mjuzikla pojavljuje se šest osoba – pet devojaka i jedan momak, a „Eudven“ počinje svoj život. 

- Odmah sam angažovala troje profesora: Mirjanu iz Pozorišta na Terazijama, glumca Nićija i Vesnu koja drži školu plesa za odrasle. Ja sam bila zadužena za reklamiranje na fejsbuku i instagramu. Prve godine smo imali 12 polaznika, od kojih su njih devetoro nastupili na sceni, u našoj prvoj maloj predstavi. U septembru 2016. godine prešli smo u nov, veći prostor, a posle jesenjeg upisa imali smo skoro 40 đaka. Osim odraslih, sada imamo i oko 60 mališana koji kod nas stiču znanja o mjuziklu i bruse svoj talenat – objasnila je za Priče sa dušom.   

Lidija kaže da njenu školu od drugih razlikuje to što ona insistira da svi đaci pohađaju paralelno časove glume, plesa i pevanja. Ne postoji mogućnost razdvajanja, jer mjuzikl sve to podrazumeva. Ljude koji se upisuju, po njihovim afinitetima deli na tri grupe: na talentovane pevače koji su došli da razviju svoj talenat i koji žele da nastupaju, na one koji su još uvek nesigurni i koji dolaze u školu da vide da li je to za njih, i na one koji su došli da rade na svom samopouzdanju, ali nisu previše talentovani niti su oduševljeni scenom.

- U početku su nam se prijavljivali samo studenti, a kasnije i zaposlene mame i bake koje su nekad imale san da nastupaju, a koji sada mogu da ostvare. Ove godine nismo imali nijednog muškarca, prošle godine se upisao jedan, a pre dve godine dvojica. Imamo i penzionerke, najstarija je Svetlana, fenomenalna dama koja ima više od 70 godina i za koju mogu da kažem da ima više energije nego mi mlađi – ispričala je Lidija.

Većina glumaca i pevača sami pripremaju kostime, pozajmljuju jedni od drugih ili kupuju perike, šešire, perje i druge rekvizite. Najlepši deo rada na mjuziklu im je krajnji cilj – izlazak na scenu, što je po Lidijinim rečima i najveći izazov, posle kojeg dolaze smeh, suze, zagrljaji i zahvaljivanja.

- Trenutno imamo sedmoro profesora i više grupa. Ja se bavim organizacijom, marketingom, odabirom pesama, pisanjem scenarija, članarinama, upisom. Do nedavno sam glumila u svakoj predstavi, osim u poslednjoj „Korak do sna“, koja je izvedena na kraju ove sezone. Do sada smo u Teatru 78 i u Akademiji 28 premijerno odigrali tri velike predstave „Odvratnice“, „Da li je kabare kriv“ i „Vrtlog senki prošlosti“, kao i nekoliko predstava za decu. Drago mi je što u publici, osim porodica i prijatelja glumaca, bude i publike koju ne poznajemo, a koja rado prati naš rad. Na sceni smo maksimalno imali 26 ljudi, a zanimljivo je da ja ne delim uloge na glavne i sporedne, već svi imaju isti status kada izađu na scenu. Tekstove pišemo, a koristimo već postojeću muziku, najčešće iz Diznijevih filmova.

Pitam je i šta je najteže u ovom poslu?

- Komunikacija sa đacima i roditeljima. Iako smo svi stalno onlajn, ljudi baš zbog toga misle da imaju veća prava, da mogu da se mešaju u posao, da biraju... Jednostavno rečeno, imaju prevelika očekivanja. Ipak je ovo amaterska škola, a ja ne mogu nikome da obećam da će imati profesionalne nastupe. Odrasli se upisuju iz raznih razloga: da se usavrše, da rade na sebi, da prebole raskid, da pevaju, da zablistaju...

Lidija ističe da se sada, skoro četiri godine kasnije, situacija potpuno promenila od one na početku i da ljudi drugačije gledaju na uspeh „Eudvena“. Iako priznaje da ipak postoji mala doza sumnje i da ima onih koji i dalje misle da od ove vrste preduzetništva ne može da se živi, ova vredna devojka ne skreće sa svog puta i dodaje da je ona od prvog dana znala da će uspeti. Posebno je ponosna jer je organizovala prvi festival mjuzikla za decu! 

- Većina je i dalje iznenađena i oni i dalje ne smatraju da je ovo jedna uspešna priča, ali ja sam uvek verovala u suprotno. Jedino nisam bila sigurna da li ću finansijski moći da podržim školu, ali u njen uspeh nisam sumnjala ni u jednom trenutku. Trenutno radimo samo u Beogradu, a traže nas u Novom Sadu i Nišu. Ideja je da tamo napravimo neku od radionica.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Foto: privatna arhiva škole mjuzikla Eudven