Sestre iz Bečeja stigle su do svetske plesne scene

Mlađa sestra je želela da bude kao starija, pa je i ona upisala časove plesa. Marina (32) je počela da trenira ples sa šest, a Aleksandra (27) disko dens (disco dance) kada su joj bile četiri godine. Već na prvim takmičenjima osvajala je medalje, a od tog vremena do danas njihova zajednička ljubav prema toj umetnosti sve više raste.

Sestre Radić sada žive u Bečeju. Marina vodi plesni klub „Max dance“ i trener je Aleksandri, koja je po svojim rezultatima, najbolji disko denser u Srbiji ikada. Višestruka je državna prvakinja, pet puta je osvajala medalje na Svetskim kupovima (3 zlata, srebro i bronza) i zauzela je peto mesto na Svetskom (2018) i Evropskom prvenstvu (2013) u Švedskoj u konkurenciji više od 100 takmičarki. To je najbolji plasman za našu zemlju u ženskoj kategoriji.

Za Priče sa dušom pričaju da su ih roditelji podržali u želji da se bave plesom, finansirali sve njihove odlaske na treninge, takmičenja, šivenje plesnih kostima. Mnogo su radili i nisu ih često pratili i gledali na takmičenjima, što im je, kaže Marina, često i nedostajalo, ali su uvek bili veoma ponosni na ćerke i na sve medalje koje su osvojile.

- Kada smo se iz Novog Kneževca preselile u Bečej, rekla sam roditeljima da mi i dalje želimo da plešemo i tada su nam iznajmili plesnu salu u Gradskom pozorištu, gde smo same trenirale. Vremenom se za naše uspehe pročulo, pa su i druga deca „iz komšiluka“ poželela da im ja budem trener. Godinama smo imali svega nekoliko članova, a Max dance je danas mnogočlan klub koji postoji već 14 godina. Više od hiljadu članova je prošlo kroz naše programe – prisetila se Marina za Priče sa dušom.

Ona je postala sestrin trener u svojoj 17. godini. Po dolasku u Bečej, obe su bile državne prvakinje u solo kategoriji: Marina u seniorskoj, a Aleksandra u juniorskoj.

Starija sestra je odlazila je sa mlađom na treninge, pomagala joj i istovremeno trenirala sebe. Međutim, zbog sve većeg broja obaveza u klubu, treninga sa Aleksandrom, posle upisa na Ekonomski fakultet, Marina odlučuje da se više ne takmiči i da se posveti samo trenerskom poslu.

- Učila sam od starijih, iskusnijih, mnogo sam čitala, pitala, odlazila na seminare, učila na svojim greškama. Pokazalo se da je Aleksandra veoma uspešna na takmičenjima, a to me je ispunjavalo i „teralo“ da učim dalje. 2015. godine sam upisala i ove godine uspešno završila i drugi fakultet, Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu. Pored trenerskog posla, velika mi je želja bila da postanem i plesni sudija, što sam i uspela – ponosna je Marina.

Aleksandra opisuje rad sa sestrom kao uspešnu saradnju koja se zasniva na međusobnom poštovanju i ljubavi. Njih dve se trude da to što su sestre bude njihova prednost, iako se, priznaju, ponekad ne slažu. Uvek im je cilj da nađu rešenje, a ne da utvrde koja je u pravu i to je, kako kažu, tajna njihovog uspeha.

- Bez obzira na što se ponekad posvađamo i naljutimo jedna na drugu, to veoma kratko traje. Jedna drugoj smo najveća podrška, obe dajemo uvek svoj maksimum u klubu i jedna na drugu se možemo uvek i za sve osloniti. To je vrednije od svake medalje koju smo osvojile – sigurna je Marina.

Obe se slažu da je Aleksandra stroža kada je o disciplini reč i da je navikla na veoma striktan režim rada, koji zahtevaju sva velika takmičenja za koja se sprema.

- Ona se tako ponaša i u radu sa klijentima, dok sam ja fleksibilnija, sa više razumevanja, znam da ne mogu svi da budu svetski prvaci, da neko dolazi na treninge samo zbog rekreacije i razonode. Obe smo veoma odgovorne, vredne i disciplinovane, a to ljudi vole i cene – dodala je Marina za Priče sa dušom.  

Detinjstvo u Novom Kneževcu, malom mestu na severu Srbije, pamte po lepim trenucima, dobrim drugaricama i drugovima, treninzima, šetnjama pokraj Tise, čestim putovanjima, odlascima u Banju Kanjižu.

Marinu su u ranom detinjstvu zanimali ples, atletika, gimnastika, fizika i matematika, a Aleksandru pre svega ples, odnosno disko dens, ali i košarka.

Marinin prvi nastup bio je upravo u Novom Kneževcu, a sa radošću se seća i snimanja dečije emisije „Zvrk“, dok se Aleksandra prvi put predstavila publici na festivalu u Kanjiži, gde je imala ulogu Crvenkape.

- Često putujemo zajedno, a dešava se da na nekim takmičenjima budemo jedine iz Srbije, Aleksandra kao takmičar, a ja kao trener-navijač. Svako putovanje je za nas posebno i dugo ga se sećamo. Ljudi iz celog sveta koje smo upoznale i sa kojima se družimo na takmičenjima, učinili su da se uvek lepo provedemo i da pružamo jedni drugima podršku. 

Aleksandrinim uspesima se najviše raduje cela porodica, majka i brat Vladimir, a najviše Marina, jer, kako kaže, svaki Aleksandrin uspeh ujedno je i njen.

I sugrađani u Bečeju su upoznati sa Aleksandrinim uspesima, čestitaju joj na medaljama i kažu da tako nastavi. Pošto se mnogo dece ugleda na nju, Aleksandra se trudi da im bude pravi primer, pre svega kao čovek, a onda i kao plesač.

Želja joj je da osvoji medalju na Evropskom prvenstvu u Italiji u oktobru ove godine, kao i na Svetskom prvenstvu sledeće godine. To bi, kako kaže, bio istorijski momenat za Srbiju, a i za nju lično i njenu plesnu karijeru.

- Obe smo veoma vredne, istrajne, uporne, verujemo u potpunosti u moto našeg kluba „Sve što hoćemo to i možemo“ i ne odustajemo nikad. Uvek postavljamo visoke ciljeve i marljivo radimo dok ih ne ostvarimo. Iznad svega povezuje nas beskrajna sestrinska ljubav!

Njihov recept za put do uspeha je sledeći:

- Prvo, čovek treba jasno da zna šta želi.

- Drugo, da zna zašto to želi.

- Treće, da razmisli šta je sve potrebno da uradi da bi ostvario svoj cilj i uspeh i istraje dok ne uradi sve to potrebno.

- I četvrto, da veruje u sebe i da sve može što hoće! Tada je uspeh neminovan – poručile su sestre Radić za Priče sa dušom.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Fotografije: privatna arhiva Plesnog kluba „Max dance“