Kad bilbord stane u žensku tašnicu

Ivanka i Jovanka su bile prve, a i dalje su jedine na Balkanu koje se bave ovim poslom.

Često ih ponesu inspiracija i radne navike, pa zaborave koliko su sati radile i ostanu u svom ateljeu do kasno uveče. Ipak, umor ih podseti da treba napraviti pauzu i tada uspeju da se vrate kući poslednjim dnevnim autobusom.

Iako rade mnogo, Ivanka Stamenović (60) i Jovanka Brujić (61) iz Beograda zadovoljne su i srećne što su uspele da ostvare svoje snove. I to u šestoj deceniji, u kojoj je teško promeniti i naći nov posao, pogotovo u Srbiji.

Pre nego što su pokrenule udruženje građana, ekološko socijalno preduzeće Eko bag, obe su imale pozamašno iskustvo u šivenju i krojenju. Ivanka je radila i kao tekstilna dizajnerka, a posle i kao grafička dizajnerka u časopisu „Nada“. Jovanka je bila zaposlena u nekada poznatom tekstilnom preduzeću „22. decembar“, u kojem je radila kao profesionalni tehničar.

Ostale su bez posla i prijavile se na biro. Čule su da se organizuje jedna obuka i rešile da probaju. Optimistične i pune želje za novim saznanjima, prošle su sve seminare i sa još sedam žena osnovale prvu radionicu na Balkanu za proizvodnju torbi od bilborda.

Za Priče sa dušom pričaju kako su napravile ovu promenu i svoj korak napred.

- Kad jedna kompanija izradi bilbord da bi se reklamirala, ona je u obavezi da ga po završetku kampanje reciklira. Taj proces se radi samo na dva mesta u ovom delu Evrope i oni bi praktično morali da plate prevoz, carinu i sve ostale troškove, plus novac za reciklažu. A kad donesu bilborde kod nas, mi ih operemo, isečemo i sašijemo torbe, koje su kompanijama produžena reklama, jer traje dokle god ljudi nose torbe sa njihovim znakom i dizajnom. Na taj način oni se i dalje reklamiraju, ali za mnogo manji novac - objašnjava Ivanka, predsednica udruženja.

Mada je na početku bilo devet osnivačica, sada su u radionici samo njih dve. Kažu da ljudi u današnje vreme očekuju da brzo zarade novac, da nemaju strpljenja da ulažu u sebe i u posao, i da ne žele da se trude. A bez toga, dodaju, nema dobrog biznisa.

- Jedna od prvih porudžbina bile su kese za klijenta na Sajmu automobila. Prvo su naručili 100, pa onda još 200. Svima nam je to delovalo super jer smo lepo zaradile, ali tako je uglavnom uvek na početku. Vremenom, neke saradnice su odustajale, želele su nešto drugačije i evo, danas smo ostale samo nas dve. Sećam se da smo u početku šile oko 300 torbi godišnje, a sada Jovanka i ja napravimo same toliko za mesec ili dva. Naše socijalno preduzeće zapošljava žene starije od 45 godina i na to smo vrlo ponosne.

U njihovom ateljeu nalazi se šest šivaćih mašina, a tu su i sto na kojem kroje, makaze i ostala oprema, cirade, komadi bilborda, i izložbeni deo u kojem se mogu pogledati torbe. Neretko, žene koje žele nešto drugačije, dolaze ovde, u ulicu Sime Igumanova 4 u Beogradu, da naruče svoj ekološki modni detalj. Mada su im PVC i bilbordi od cirade glavni nabavni materijal, kažu da će uskoro krenuti da rade reciklažu tekstila, koju će kombinovati sa bilbordima.

- Uglavnom šijemo torbe i rančeve u koje staju laptopovi. Jednom smo napravile jedan zeleni ranac za jednu direktorku. Ona ga objavila na fejsbuku i žene su počele da naručuju u velikom broju. Pravimo i novčanike i takozvane kard holdere, za kreditne kartice, a imamo i nesesere za šminku. Najveći bilbord bio je površine 270 kvadrata, a najčešće su dimenzija 8 x 3 metra, od čega ispadne dvadesetak torbi. Kao i bilbordi, naše torbe traju dugo i mogu da istrpe i kišu i sneg i grad i vetar.

Pitam ih kakoje moguće da su posle 8 godina od osnivanja udruženja i dalje jedine na Balkanu koje se bave reciklažom bilborda?

- U Evropi postoji još jedna firma, i to u Švajcarskoj, oni posluju od 1993. godine i recikliraju cirade kamiona. Mislim da je kod nas slabo interesovanje jer ljudi znaju da ovo nije lako raditi, pogotovo prati bilborde koji stignu sa ulice prljavi od blata, slame, prašine, a i treba imati dosta iskustva u šivenju. Mi ne brinemo za konkurenciju, jer je nemamo. Da me ne razumete pogrešno, ja bih volela da je imamo, jer smo svesne svog kvaliteta. Odabrale smo da budemo jedinstvene i da radimo ono što drugi ne rade – objasnila je Ivanka za Priče sa dušom.

- Do pre dve godine muževi i deca su nam govorili da nismo normalne, da ne treba toliko da radimo... Bilo je i kriza u poslu, ali sve smo prošle – nadovezuje se Jovanka.

- Kad se časopis „Nada“ zatvorio, ja sam rodila drugo dete i nisam mogla da se zaposlim, a nisam ni mogla da dam dete u vrtić kao nezaposlena osoba. Kad je ćerka stasala za srednju školu, rešila sam da se bavim sobom, da kupim razboj, da radim unikatnu garderobu od ručno tkanog materijala, i da je nudim ambasadama za njihova dešavanja. Jednostavno, uvek sam volela da radim ono što niko drugi ne zna, želela sam da budem jedinstvena, a između ostalog i da nosim garderobu koju drugi nemaju. Sama sebi šijem stvari od 11. godine, kada sam prvi put sela za mašinu – seća se Ivanka.

Ivanka i Jovanka su se upoznale na obuci u organizaciji IDC, pre nego što je nastalo udruženje Eko bag. U međuvremenu su postale i drugarice, ali, kako kažu, nemaju vremena da se druže van ateljea, jer tamo svakako provode skoro po ceo dan.

- Uporne smo i volimo da radimo. Dopunjujemo jedna drugu. Nismo od onih koji zabušavaju, već ako krenemo da radimo, mi isporučimo sve na vreme, čak dan ranije, nikad kasnije. Jednom smo radile 26 sati. Firmama čiji su bilbordi prošli kroz našu radionicu broja se ne zna. Ove godine smo prvi put uzele godišnji odmor i napravile pauzu – pričaju sagovornice Priča sa dušom.

- Slobodno mogu da kažem da u Srbiji ima posla za onoga ko želi da radi. Pre nekoliko godina napisala sam projekat i želela da zaposlim žene starije od 50 godina. Interesovanje je bilo izuzetno slabo. Nedavno smo jednoj našoj koleginici ponudili da radi nešto slično poput našeg posla, ali na drugom mestu, nije joj se dopalo jer joj je bilo daleko da putuje. A reč je o ženi koja ima minimalnu pomoć od države – dodaje Ivanka.

Ove dve svestrane žene i bake veruju da je sve u životu moguće. Podršku im, osim klijenata, na prvom mestu daju porodice, a posebno unuke i unuci. Da nije bilo tog pozitivnog uverenja i osmeha na licu, danas ne bi bile ovako uspešne i jedinstvene u ekološkom poslu koji vole svim srcem.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com