Ivanina zvonca zvone na biciklima širom Evrope

Svaki put kad ode u Amsterdam ili Beč da strancima predstavi svoj neobičan proizvod iz Srbije, Ivana iz Šapca posmatra ozarena lica kupaca, zaljubljenika u bicikle, ljudi koji cene ručni rad. Kaže da joj je taj njihov prvi utisak najvažniji, da joj daje vetar u leđa i da zbog toga nijednom u poslednje četiri godine nije razmišljala da odustane.

Prvo što joj većina mušterija kaže, kako u Srbiji, tako i „negde preko“, jeste da do sada nisu videli rukom oslikana zvona za bicikle, a zatim se prepuste maštovitim motivima, od dečjih junaka, preko simbola Srbije do slika voća i povrća. Neretko im na sajmovima ona sama malo zazvoni, na šta svi lepo odreaguju, okrenu se i prihvate poziv da svrate na štand. A baš tu počinje njena biciklistička magija...

- Kada sam napokon sebi ispunila želju i kupila bicikl, odmah sam ga ukrasila svim i svačim, ali mi je nedostajalo dovoljno kreativno zvonce. Sama sam ga oslikala i dok sam vozila bicikl sa drugaricom, videla sam da su ljudi oduševljeni. Naravno, kvalitet nije bio dovoljno dobar, ali meni je to bilo dovoljno da počnem da razmišljam o svom budućem poslu – seća se Ivana.

Šest meseci se usavršavala, učila nove tehnike, gledala kako da oslika zvona kojima kiša ništa neće moći, istraživala koje boje da koristi, raspitivala se kako će se boje uklopiti sa metalom... I sve to preko interneta. Tada je radila kao menadžer nabavke u prodaji u porodičnoj firmi ne sluteći da će joj kroz koju godinu zvonca doneti prihode od kojih će moći da živi.

- Krenula sam sa 10, a posle izvesnog vremena stigla do 50 zvona. Prva narudžbina došla je od profesora iz šabačke gimnazije i od njegovog sina. Sećam se da su tražili da motiv bude šara sa pirotskog ćilima. Danas mogu da kažem da radim samo ovo i da živim od proizvodnje zvona.

Rođena je u Šapcu, gde je završila, kako kaže, „malu slikarsku školu“, a posle toga i srednju ekonomsku. Za Priče sa dušom otkriva da je uvek mislila da nije dovoljno hrabra da bude umetnica.

- Studirala sam preduzetništvo i upravljanje malim i srednjim preduzećima u Novom Sadu i htela to da spojim sa slikanjem. Umetnici uglavnom ne umeju da prodaju svoja dela, a ja sam imala tu „dozu ekonomije“ kod sebe. Imala sam i sreću da mi je mentorka na specijalizaciji bila profesorka Hristina Mikić, koja je sada u kreativnim industrijama. Ona me je podstakla na priču „da treba da pokrenem nešto svoje“.

Ivana koristi boje koje se upotrebljavaju u automobilskoj industriji i industriji bicikala i motora. Za izradu jednog zvona potrebno joj je nedelju dana. Posle svake boje sledi jedno sušenje, a zatim novo oslikavanje. Sva zvona povezuje samo sličan zvuk dok „upozoravaju“ prolaznike i druge učesnike u saobraćaju, a što se tiče izgleda, svako je drugačije i ima svoju šaru.

- Zvona koja se naručuju za rođendane, svadbe i druga slavlja iziskuju više vremena. Motive biram nasumice, desi se da me inspiriše neka osoba ili razgovor sa mušterijama. Tu su motivi za klince, zvona - suveniri iz Srbije, ima i šaljivih, ozbiljnih... Među najtraženijim su „brzinomer“, bubamara, super heroji, krofnice, lubenice. Ima i onih koji prvo pomisle da je ovo „jo-jo“, a kad im zazvonim shvate o čemu je reč.

Ivana je preduzetnica koja svoja zvona prodaje u Srbiji i u inostranstvu. Jedina je na Balkanu koja se bavi ovim poslom. Kaže da je među prvima i u Evropi. Čula je za jednu devojku iz Amerike i jednu iz Kanade, koje ih takođe oslikavaju. Glavna radionica joj je u Šapcu, a ona druga, privremena, u Beogradu. Opremu za rad čine: četkice, boje i deset prstiju.

Veliki uspeh je napravila u Austriji, gde je više puta sa bratom izlagala na tamošnjem marketu, a uspela je i da plasira proizvode u Beču, u turističkom lokalitetu Hundertvaserhaus. Interesovanje ljubitelja dvotočkaša za zvoncima iz Šapca vlada i u Holandiji, gde će se Ivana ponovo predstaviti krajem juna, i to u Amsterdamu.

- Vlasnici prodavnice u Beču su jedan Poljak i jedna Austrijanka. Svaki put kad učestvujem na marketima prolazim konkurs i stručnu komisiju. Stranci veoma poštuju ručni rad, i tamo je umetnost kao takva mnogo bolje rangirana nego u Srbiji. Oni cene i trud, pogotovo kad im kažem odakle dolazim. Na svim mojim zvoncima piše „made in Serbia“ tako da osim svojih proizvoda reklamiram i svoju zemlju – kaže Ivana za Priče sa dušom.

Seća se kako su joj na početku mnogi poznanici postavljali skoro identična pitanja: „Ko još danas vozi bicikl?“, „Kako od toga može da se živi?“, „Ko će da kupi zvono?“. Umesto da odgovara, ona je sledila svoje snove, koračala napred i imala ogromnu podršku svoje porodice.  

- Moj super savetnik oduvek je bila moja mama koja mi je govorila da treba da pravim nešto drugačije i da se izdvojim. Napred me gura ta pozitiva koju zvona izazovu kod ljudi, a ne finansije. Uživam u ovom poslu i zahvalna sam zvoncima što su mi omogućila da od njih živim i da sa njima proputujem svet. Novac će doći, ali pre njega morate imati trenutak ispunjenosti zadovoljnih ljudi. To je najvažnije – ispričala je Ivana Novaković za Priče sa dušom.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Fotografije: Tijana Janković - Jevrić za Priče sa dušom