Dva svetska zlata za dva školska druga

 Mihajlo i Dušan su naši najbolji mladi fizičari, a medalje osvajaju jedan za drugim.

Nepisano je pravilo da se ono što se voli, radi lako i bez napora, i da ta ljubav ne može da se sakrije. Dok lagano i s oduševljenjem pričaju o svojoj ljubimici, fizici, nauci koja je mnogima bila među „teškim“ predmetima u školi, shvatam koliko je ovi momci zapravo vole.

S njom su se prvi put sreli u šestom razredu i praktično od tada kreću sa takmičenjima po Srbiji, a kasnije i po svetu.

Mihajlo Sporić (20) i Dušan Đorđević (19) su među našim najboljim fizičarima i imaju mnogo toga zajedničkog. Obojicu su profesorke fizike u osnovnoj školi motivisale da počnu da se takmiče, jednog u Beogradu, drugog u Kraljevu, obojica su odabrali istu srednju školu – Matematičku gimnaziju, u jednom trenutku i isti fakultet – Fizički fakultet, a susretali su se i na takmičenjima.

Zanimljivo je da i jedan i drugi u svojim kolekcijama priznanja imaju po zlatnu medalju sa istog svetskog takmičenja. Reč je o Međunarodnoj olimpijadi iz fizike u Cirihu, odakle je Mihajlo doneo zlatno odličje 2016, a Dušan isti uspeh napravio godinu dana kasnije, 2017. u Indoneziji.

Mihajlo je upisao dva fakulteta u Srbiji, Fizički i Elektrotehnički i trenutno studira na Kembridžu u Velikoj Britaniji, a Dušan je u Beogradu na Fizičkom fakultetu završio prvu i već odslušao predavanja na drugoj godini.

Sreli smo se u Studentskom parku u Beogradu, nedaleko od njihovog fakulteta, kada su mi ispričali Priču sa dušom i podsetili se trenutka kada su rešili da naprave korak napred u životu.

- Oduvek sam voleo istraživanje. Nisam siguran da rečima mogu da odgovorim na pitanje zbog čega volim fiziku. Lepo mi je išla u osnovnoj školi i poželeo sam da na njoj radim više nego na drugim predmetima. Kombinacija želje za radom i dosta uloženog truda donela je dobre rezultate na takmičenjima – priča Dušan.

Prvi veliki uspeh napravio je na republičkom takmičenju, kao učenik šestog razreda kraljevačke Osnovne škole Braća Vilotijević. Već od naredne godine nagrade i medalje se nižu, a posebno po upisu u Matematičku gimnaziju. Kaže da mu je tamo mnogo pomogla i podržala ga u svemu, profesorka fizike i razredna Nataša Čaluković. Uz nju je, seća se, definitivno shvatio da će fizika biti njegov životni poziv.

Dve najznačajnije medalje su bronzana sa Međunarodne olimpijade iz fizike 2016. i zlatna 2017. godine. Tu su i bronza na Međunarodnoj olimpijadi iz astronomije 2016, kao i uspesi na rumunskom masteru iz fizike, internacionalnoj Žautikovskoj olimpijadi u Kazahstanu i Olimpijadi metropola u Moskvi.

I Mihajlu fizika nikad nije predstavljala umor. Njemu nije problem da sedne da uči, već da napravi pauzu. Svestan je da ne može sve znanje da stigne odjednom, ali i da će najinteresantnije i nauzbudljivije stvari doći vremenom, i to tokom istraživačkog rada.

U fiokama i na policama kuće porodice Sporić u Beogradu, između ostalih, stoje i zlatna medalja iz Kazahstana, master iz Rumunije i mnoge druge diplome.

- Fantastična profesorka iz moje škole Stevan Dukić na Karaburmi Snežana Ivanović uvek se trudila da nam drži dodatne časove i da nam objasni sve. Vodila nas je na takmičenja i zainteresovala za to. Tako sam u osmom razredu bio potpuno siguran da želim da upišem Matematičku gimnaziju – priča Mihajlo, koji je ovu, jednu od naših najuspešnijih škola završio sa prosekom 5,00.

- Sada studiram prirodne nauke na Kembridžu. Tamo je program vrlo strog i mnogo se radi. Dva meseca imamo predavanja, pa mesec dana slobodno, kada dolazim u Srbiju. Prijavio sam se za upis odmah nakon završetka srednje škole, ali sam stipendiju dobio posle osvajanja Svetske olimpijade – kaže Mihajlo, koji je završio prvu godinu i najbolji je student na njegovom smeru na koledžu.

I jedan i drugi su svesni da se mladi fizičari danas najbolje mogu usavršiti u inostranstvu. Mihajlo je zbog toga odabrao studije u Engleskoj, a Dušan se upisao na Kembridž, ali je po saznanju da nije dobio stipendiju pre godinu dana odustao od ponovnog konkurisanja za nju. Slažu se da bi u budućnosti voleli da se bave istraživačkim radom u oblasti fizike. Dušan dodaje da je važno usavršiti se negde preko, pa, ako je moguće, raditi u Srbiji.

Najveću podršku pružaju im roditelji i braće i sestre, a priznaju da je, kad su odabrali fiziku, bilo ljudi u okruženju koji su se pitali „Gde je tu novac?“.

- Nama je važno da su nas naši najbliži, kao i dobri matematičari i fizičari podržali i da im je bilo drago kada smo doneli medalje. Ima ljudi koji misle da fizika nije profitabilna, ali to nije bitno – uprkos svemu moj lični cilj oduvek je bila baš fizika, ne inženjerstvo – kaže Dušan za Priče sa dušom.

Imaju li ovi zlatni momci hobije? Naravno. Dušan pohađa časove ruskog jezika, a Mihajlo svira klavir. Stižu i da izlaze i da se druže, a na jedno okupljanje sa prijateljima otišli su odmah posle intervjua za Priče sa dušom.

Pitam ih i da li prate domaće televizijske programe i da li bi želeli da mladi, obrazovani ljudi dobiju više prostora u medijima?

- Ne pratim previše, samo ponekad čujem od prijatelja šta se dešava. Ne volim eksponiranje – kratko je odgovorio Mihajlo.

- Ja radim svoj posao i to mi je najvažnije. Nadam da ćemo i mi jednog dana kao uspešni ljudi biti na televizijama – iskren je Dušan.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com