Dok drugi gase radnje, on pravi MODERNE KORE i živi od starog zanata

Iako je završio fakultet, Aleksandar nije radio u struci, već je rešio da se oproba kao koradžija. Za nedelju dana je naučio da razvija kore i napravio posao u kojem uživa svim srcem.

Sudeći po brašnu koje mi je ostalo na cipelama i džemperu po izlasku iz proizvodnje, a nakon samo sat vremena provedenih u jednoj radionici u Borči, može se reći da je i ova priča sa dušom utkana u više kilograma kora koje su nastale dok smo razgovarali.

Jer da Aleksandar Arsenoski (28) svoj posao radi s ljubavlju, to se odmah vidi. Kaže da drugačije i ne može, jer ako nema duše, rukama „prenete“ u proizvod, to će se lako osetiti na korama koje pravi.

Završio je Šumarski fakultet, na smeru pejzažna arhitektura, i danas bi mogao da se bavi tim kreativnim poslom, međutim, ljubav prema hrani, inovacijama u ishrani i porodičnoj tradiciji doveli su ga do koradžijskog zanata. Priča nam da od svoje desete godine sprema hranu, da mu je to zadovoljstvo i da mu je duh i znanje o kuvanju, mešenju i pripremi hrane za drage ljude prenela baka, rodom iz Makedonije.    

- Sećam se koliko je ona bila srećna kad nekoga nahrani, kad napravi nekome nešto za jelo, kad hranom usreći druge. Moja baka, kao i sve naše kreativne bake, umela je da napravi jelo i onda kada nije imala od čega, umela je da zadovolji porodicu, decu, muža. Možda sam baš tu inovativnost, danas kada koristim speltino brašno u proizvodnji, nasledio od nje – seća se Aleksandar za Priče sa dušom.  

Kreativnost je ispoljavao od malena, pogotovo u srednjoj školi, gde se takmičio u kreiranju cvetnih aranžmana, i na fakultetu, gde je zavoleo pejzažnu arhitekturu. Aleksandar je gajio biljke, pravio spiralnu baštu po Fibonačijevom nizu, godinama održava baštu iza porodične kuće u Borči. Ipak, ljubav prema koradžijskom zanatu je prevagnula i pretvorila se iz hobija u posao.  

- Odmah po diplomiranju prijavio sam se na biro i dobio ponudu za posao. Nekoliko meseci sam radio u struci, video da to nije za mene, nakon toga se oprobao i na selu, a preokret je nastao kada sam počeo da pravim hleb za sebe. Ta ideja mi se mnogo dopala, pogotovo što koradžijski posao u mojoj porodici postoji skoro ceo jedan vek. Jedno vreme me to nije interesovalo, a onda sam odjednom rešio da se oprobam u porodičnom zanatu – kaže Aleksandar.  

Njegov pradeda Bora bio je među prvim koradžijama u Beogradu, još daleke 1930. godine, kada se za ovaj zanat pročulo iz Turske. Bila je to koradžijska radnja u nekadašnjoj ulici 29. novembra, danas Bulevaru Despota Stefana, u centru Beograda. Kad je zaradio dovoljno novca, Bora je kupio nov prostor kod Vukovog spomenika i tamo nastavio proizvodnju. Posao je nasledio Aleksandrov deda, pa otac.  

- Ta radnja je lepo poslovala, svi su za nju znali, ali sa dolaskom velikih marketa, posao se usporavao, ali otac iz emotivnih razloga nije hteo da je ugasi. Ona i danas radi, ali nema mnogo prihoda. Iako mi je otac govorio da „nema od toga leba u današnje vreme“, ja sam rešio da savladam zanat, da ga naučim i započnem nešto novo – priča nam.

Za manje od nedelju dana Aleksandar je, uz očevu pomoć, naučio da mesi testo, da razvlači kore, da ih seče i peče. Danas to radi tako brzo i s lakoćom da smo imali utisak da se ispred nas, tokom intervjua, na belom keper platnu odigrava akrobatska tačka!

U posao je ušao pre godinu dana, prvi u Srbiji počeo da koristi isključivo brašno od spelte (krupnik) u proizvodima (100 %), stare i lekovite vrste pšenice, i tržištu predstavio kore i hleb od brašna spelte i heljde, sve to pod imenom Zrno ra.  

- Ljudi kažu da su moje kore drugačije, ja ne volim reč moderne, ali su svakako usavršene jer se prave od sirovina koje se danas traže, a nastaju na tradicionalan način, kao nekada. Moji preci su ih pekli na plotni, a ja to radim na specijalnom valjku.

Pitamo ga da nam otkrije šta njegovo društvo kaže na posao kojim se bavi.

- Oduševljeni su, a pogotovo kolege sa fakulteta koji nisu pronašli posao u struci. U početku, prijatelji su stidljivo komentarisali, a sada, kada se posao uveliko razvija, svi imaju samo reči hvale i vide da ovo jeste budućnost – iskren je.

Aleksandru je najteže što sve radi sam, od proizvodnje do isporuke. Jedino još da je brašno njegovo, pa da ima stoprocentnu proizvodnju iz svoje radionice. Otkriva da tokom procesa ručnog rada, koji na trenutke nije veoma kreativan, upoznaje i sebe.

- Ništa nisam znao o ovome kad sam krenuo, samo sam imao jaku želju, volju i ideju i to me je vodilo ka tom mom nekom cilju. Najvažniji su mi zadovoljni potrošači. Ceo ovaj proces je jedna faza, celina, ne mogu da izdvojim omiljeni deo, ali najusmereniji sam na posao dok bacam testo. Posao može da me umori, jer kao kreativac imam trenutke ponavljanja koji budu dosadni. Zbog toga bih voleo da nađem majstora za kore koji bi radio sa mnom, ali to je danas izuzetno teško – kaže Aleksandar za Priče sa dušom i dodaje da je na svakom početku neophodno da se radi mnogo.

- Ne ustajem u 4 sata kao ostali pekari, ali volim da pratim sunce. Najbolje za čoveka je da poštuje bioritam i počne da radi kad se sunce rodi, a da završi kad ono krene da pada. To je moj način rada, a tako će raditi i svi moji budući zaposleni.

Aleksandar je zadovoljan, a za svoj posao kaže da je, pre svega, misija, a zatim biznis. Smatra da svako od nas ima svoju svrhu na ovoj planeti. Njegova je, kako kaže, da sačuva koradžijski zanat od zaborava i da ponudi ljudima zdrave proizvode od zanatlije kojem veruju.

Nada se da će jednog dana njegove kore iz Borče otići u svet.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Fotografije: Jovan Nedeljkov za Priče sa dušom